Ивона Туфегџић  ''ЗАВИЧАЈ МОЈЕ МАЈКЕ И МОЈ ЈЕ ЗАВИЧАЈ ''

Пише: Ивона Туфегџић 
''ЗАВИЧАЈ МОЈЕ МАЈКЕ И МОЈ ЈЕ ЗАВИЧАЈ ''

Коњухе. Село надомак Андријевице, у подножју Комова. Село где је моја мајка рођена. Жути знак у облику стрелице на коме је исписан назив села показује правац ка њему. После много година, ја сам поново на том путу. Сећам се како смо некада прашњавим аутобусом путовали из Берана. Дуго се чекало то лето. Нижу се слике када смо поред воденице, кришом пушили прве цигарете, а увече крали још незрео кукуруз. 
Крадом смо одлазили у караулу и дружили се са војницима. Река је весело текла, а ми смо правили вир и учили прве пливачке потезе у хладној води. Ту, поред ње снимали смо спотове и певали. Ја сам била Лепа Брена а Бојана Мишковић Драгана Мирковић. Тополе су трепериле, врбе скривале наше тајне, а од грања јова правили смо кућице. 
Трчали смо по ливади, брали дивље јагоде и печурке у шуми и возили гајбе по асфалту. Кроз прозор сада гледам напуштене куће из којих расте коров. Ливаде су обрасле травом. Брод. Великим словима на зиду кафане написано Welcome to Koњухе. Ту смо Бојана и ја, невешто нашминкане, у маминим ципелама и сукњама на преклоп долазиле на игранке и турнире, чекале прве љубави. 
Некада пуне кафане, данас само Јаре и Божо понекад испијају пиво. Приближавамо се селу. Тополе су посечене. Хук планинске реке која је красила село заменила је бука рада на хидроцентрали. Перућица је укроћена цевима. Пресушио је извор одакле смо доносили воду. Срушила се прва кула Васојевића. Људи су отишли. Ове нове људе који чудно говоре, не познајем. 
И сада, када ме питају одакле сам, ја сетно помислим на Коњухе. Ту где је остало моје детињство, где су моји безбрижни и радосни дани, ту је мој завичај. Где небо има највише звезда. Ту припадам. Једноставно кажем свима. Завичај моје мајке је и мој завичај.